Ko­li­ko sta­rost mo­že bi­ti mu­če­nič­ka i te­ška, a sva­ki se­kund ne­iz­vje­stan, svje­do­či pri­mjer osam­de­se­to­go­di­šnje Ane Ba­nje­vić i nje­nog se­dam go­di­na mla­đeg bra­ta Dra­ga­na Ru­di­ća, ko­ji ži­ve u su­te­re­nu jed­ne pod­go­rič­ke zgra­de.
Za­vi­se od tu­đe po­mo­ći, sva­ko­dnev­no uzi­ma­ju broj­ne lje­ko­ve, ve­za­ni su za in­va­lid­ska ko­li­ca, od­no­sno kre­vet... Ne­ma­ju ni tre­nut­ka spo­ko­ja. Umje­sto da pro­vo­de mir­nu sta­rost, kru­go­vi nji­ho­vog sva­ko­dnev­nog pa­kle­nog ži­vo­ta se ne­pre­sta­no umno­ža­va­ju.
Ana je ve­za­na za kre­vet zbog po­vre­đe­ne kič­me, a ka­ko je za­šla u de­ve­tu de­ce­ni­ju ži­vo­ta lje­ka­ri ne sa­vje­tu­ju ope­ra­ci­ju. Ra­ni­je je, ka­že, po ne­što i mo­gla ura­di­ti po ku­ći, ali sa­da je pri­ko­va­na za le­žaj. Zbog ja­kih bo­lo­va ne mo­že ni u ko­li­ca. I ka­da Hit­na po­moć do­la­zi iz­no­se je u le­že­ćem po­lo­ža­ju. Za­ti­če­mo je sa­mu jer su bra­ta Dra­ga­na po­ve­li na di­ja­li­zu.
- Imam pen­zi­ju od 250 eura, a brat je tek od sko­ro do­bio 126 eura na ime tu­đe nje­ge. Do sa­da ni­šta ni­je pri­mao. On je iz­bje­gli­ca iz Hr­vat­ske, a obo­je smo osta­li bez brač­nih sa­put­ni­ka i sa­da smo po­no­vo za­jed­no – ka­že Ba­nje­vi­će­va. Dje­ce ne­ma­ju. Dra­gan ima ozbilj­nih zdrav­stve­nih pro­ble­ma, i ve­zan je za in­va­lid­ska ko­li­ca.
- Obo­je smo za­pra­vo ne­po­kret­ni i sa­mi. Po­ma­žu nam kom­ši­je ka­da ima­ju vre­me­na. No, ni oni to ne mo­gu stal­no, a ne­ma­mo do­volj­nop nov­ca da pla­ća­mo ne­kog da nas pa­zi. Sve što pri­mi­mo da­mo za lje­ko­ve, da­žbi­ne i sko­ro nam ni­šta ne osta­je za hra­nu – ka­že Ba­nje­vi­će­va.
Zi­mi mo­ra­ju ne­pre­sta­no da za­gri­ja­va­ju pro­sto­ri­ju u ko­joj ži­ve jer je u su­te­re­nu, ne­ma do­volj­no svje­tlo­sti i osje­ća se vla­ga. To je ne­ka­da bio ve­še­raj, a sta­na­ri su joj je da­li da ko­ri­šće­nje od 1969. go­di­ne.
Bra­tu i se­stri, Ani i Dra­ga­nu, sa­da po­ma­že Mir­ja­na Po­po­vić. Ka­že da sa nji­ma za­pra­vo, stal­no ne­ko mo­ra da bu­de.
– Mno­go bi im zna­či­lo ka­da bi ne­ka že­na bi­la pla­će­na za taj po­sao. Ta­ko­đe, sle­do­va­nje pe­le­na za od­ra­sle bi im bi­lo od ve­li­ke po­mo­ći jer su sku­pe. Zna­te, po­treb­no im ja­ko pu­no lje­ko­va, a ne do­bi­ja­ju ih sve na re­cept – ka­za­la je Po­po­vić.
Ona sva­ko­dnev­no, ka­da ugra­bi, upr­kos broj­nim oba­ve­za­ma, do­la­zi sa Za­bje­la da obi­đe star­ce, ko­ji su joj ze­mlja­ci. Ka­že, to ra­di iz hu­ma­no­sti, jer ne mo­že da ih gle­da bes­po­moć­ne.
- Ni­ko osim kom­ši­ja se ne okre­će na njih. Pri­sko­či­mo, ali to je ma­lo, te­ški su bo­le­sni­ci i tre­ba im stal­na bri­ga. Po­moć sva­ke vr­ste bi im do­bro do­šla – ka­že Po­po­vi­će­va.
Po­što ne­ma­ju ži­ro-ra­čun, svi lju­di do­bre vo­lje ko­ji su u mo­guć­no­sti i ima­ju že­lju da po­mog­nu Ani i Dra­ga­nu, mo­gu sa­zna­ti kon­takt po­sred­stvom re­dak­ci­je ,,Da­na”.
A.ĆU­KO­VIĆ


Za­hval­ni na po­mo­ći

Se­stri i bra­tu, Ani Ba­nje­vić i Dra­ga­nu Ru­di­ću, eki­pa dnev­nih no­vi­na ,,Dan” u sa­rad­nji sa Ban­kom hra­ne uru­či­la je pa­ket sa na­mir­ni­ca­ma i sred­stvi­ma za hi­gi­je­nu.
- Ve­o­ma smo vam za­hval­ni na po­mo­ći. Hva­la ,,Da­nu” i Ban­ci hra­ne. Mno­go zna­či ka­da se ne­ko okre­ne na sta­re i ne­moć­ne, ka­da mi­sli na njih i ka­da se osje­ti da ni­je­su za­bo­ra­vlje­ni. Te­ško je svi­ma da­nas, znam, i za­to je sva­ka po­moć ve­li­ka – ka­za­la je Ba­nje­vić skrom­no.